Srpski književni glasnik

ЈулијЕ АНДРАШИ о БАЛКАНСКИМ СТВАРИМА. 453

кореспонденцијама Милетића, генерала Стратимировића и неког Јанковића, а односиле се баш на ово. Сви су тежили само томе: да по сваку цену изазову нереде и да спрече да се Војна Граница присаједини Мађарској. Са тог разлога тада је један глас опоменуо графа Андрашија да присаједињење изврши пре него што скоче на оружје Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Бугарска и Арбанија, у ком би случају и устанак у Војној Граници био од озбиљних последица. („Југословенски Покрет“)...

„Главно је, да не успе пруско-руски савез“. Само би се у једном случају Андраши окренуо против Пруске, ако би Бизмарк покушао да на Истоку помаже или Русију или коју другу Источну Силу против Монархије. Његов поглед је био стално управљен на Русију, која му се чинила противником његове домовине. Знао је тајне богазе, којима су се руске рубље шириле по Мађарској, да би тамо изазвале словенски покрет. Исто је тако знао, да се из Петрограда све чини, да се и Румунија увуче у вртлог руских агитација и употреби као клин против Мађарске.

„Државни Канцелар (Бајст), чији су поглед спутале немачке прилике, није готово никаку пажњу обраћао Истоку; он је за њ био тек на другом месту, као средство циљу, да би био слободан у извођењу својих антипруских планова. А Андраши, напротив, гледао је у Истоку прави циљ ком треба да жуди Монархија, а не само средство циљу да се унизи Пруска. Њему се чинило да је потребно, да по сваку цену ојача и увећа утицај Аустрије и Угарске према Русији, која тежи да придобије искључиви ауторитет у Балканским Земљама. И сама помисао га је ужасавала, да би се, при евентуалном распаду Турске, Цар дрзнуо, без обзира на Монархију, да присвоји себи једино право, да сам на своју руку решава о судбини отоманских поданика. Увек би му ударила крв у главу, кад би чуо да се говори о Государу свих Руса као једином заштитнику Хришћана у Турској.