Srpski književni glasnik

о:

Јулије АНДРАШИ 0 БАЛКАНСКИМ СТВАРИМА. 455

и с оне стране Дунава увгк узајамно утичу једни на друге и једино средство, да се спречи тај утицај Србије на мађарске Србе је наш властит утицај проширити над Србијом“. Толико је био прожет уверењем о потреби да Србију привеже уз Монархију, да је тражио да се Кнежевини укаже пажња што се замислити може више пријатељска. На супрот заједничком војном министарству и аустријском министарству, која су очекивала и тражила накнаде, Андраши је предложио, да се Аустро-Угарска сопственом иницијативом одрекне једном конвенцијом даље примене аустро-угарске консуларне јурисдикције у Србији. У толико пре, што се јурисдикција и онако не може одржати у важности на дуга времена, а доцније кад се напусти, то се неће више сматрати да је учињено драговољно једино из пријатељства и поверења према Србији. Андраши је даље био мишљења, да уклањање консуларне јурисдикције не треба да значи у исто време и укидање капитулација у Турском Царству ...А Андраши, ком је једнако и једино пред очима било ојачање моћи и снаге Монархије на Истоку, имао је још једно, далеко јаче средство у приправности, да Србију, с којом је одржавао врло интимне односе већ првих месеца године 1868, са свим учини савезником Аустро-Угарске. То средство биле су Босна и Херцеговина.

Босанско питање у оно доба играло је у политичким комбинацијама не баш незнатну улогу. Југословени, а међу њима нарочито српски напредњаци, гледали су у решењу удеса Босне и решење своје властите судбине. Опет у дипломатским круговима преовладало је било гледиште, да сеи у Бечу сматра Босна као животно питање Монархије. Као сигурно се држи, и ако погрешно, да је Бајст помишљао да окупира те турске провинције чим дође до промене зта!и5 дио-а у Турској. Барон Вертер писао је 11 децембра 1867 Бизмарку, да је дознао, да се још пре састанка царева у Салцбургу (августа 1867) у том погледу поверљиво измењале мисли између два царска кабинета, бечког и париског. Салцбуршки и