Srpski književni glasnik

ма "чи

456 Српски Књижевни Гласник.

париски састанак само су по њему још више ојачали ећ утврђени споразум, и чинило му се као да је канцелар понео из Париза најпомирљивија уверавања, која су га крепила у вери, да су његову оцену југословенских прилика, нарочито у погледу на будућност Босне, тамо потпуно примили, и да ће француска влада бити на страни аустријске, у колико се буде више развијало ово питање. (Вертер Бизмарку, 11 децембра 1867). А неки угарски повереник Бизмарков чак одсечно тврди, као да се, у случају да настану нереди на Истоку. шта више већ дошло до споразума између Беча и Цариграда, по ком би наша Монархија требала одмах да поседне северни део Босне и Херцеговине (извештај из Пеште од 11 марта 1868) — план, са којим се, наравно из са свим других мотива, исто тако носио и надвојвода Албрехт. На супрот монарху, који је већ онда помишљао да придобије те две турске провинције (Дневник барона Орција, јануар 1869. „Цар је сасвим прожет идеом•окупације целе Босне и Херцеговине“), граф Андраши никако није пристајао на анексију Босне и Херцеговине. Кад је српски министар Гарашанин у септембру 1867 додирнуо и то питање о могућности таке окупације, одговорио му је Андраши: Србија се тога не треба ни мало да боји, такве намере само би могле бити од штете по Мађарску, јер би појачале словенски елеменат. (Извештај Лаубранов из Београда, 18 септембра 1867). Босна и Херцеговина требале су да му послуже за нешто сасвим друго а не за окупацију Аустро-Угарској. Помишљао је на то да ове турске провинције употреби да разори везу између Русије и Србије. У томе га је делом помагао аустроугарски генерални консул Бенјамин Калај, који је у Београду од 1868. Заведен својом српском околином, која га је обасипала најлепшим уверавањима пријатељства према Монархији, изгледа да је Калај, са истих разлога као и Андраши, препоручивао био интимну политику пријатељства са Србијом (споменица о „југословенском покрету“). — заблуда које се истина тек доцније отресао. У спо-