Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 461

десан своме душевноме животу, а што је пак најслађе, може да својим сањаријама даде конкретан облик. За то је Драгутин Домјанић немодеран и кадикад досадан својим јефтиним песимизмом и наваљивањем на свијет, у којем људи немоћне нарави виде свога вјечитога непријатеља. Драгутин Домјанић не би био пјесник о коме сеу књижевности води озбиљан рачун, да му треба тек пришапнути ту стару истину. Он је заиста потражио нови стан, подесан своме душевноме животу, свијет у којем људи:

" иду у двоје у пастирском руху бл'једа кроз јутра низ шуму снену.

Усне им шуте, ал погледи зборе, причају тихо, старинску причу пуну и среће и бескрајне туге, и куда иду свуд цјелови ничу. (стр. 58). |Г/олзеап ћецј.

Гледај. У парку су парови, није ни корак им чути, бл једе су руже у рукама, иду куд губе се пути. (стр. 69). |бршец.

Носиљка златна. Из модре свиле власуљу б јелу и велике зјене видјех кроз прозор, и бл јеђана рука, кб да на растанку поздравља мене. (стр. 73). |Афец).

Рококо је дакле онај други свијет, који је Домјанићу милије од данашњега. Евоцира га са пуно љубави, укуса, прирођене отмености и сликарскога мајсторства. Фини су и меки његови описи старога аристократскога дворца оне галантне епохе:

Старе гитаре са мало још струна, мрки портрети на рушевном зиду, сатови древни што једва још иду, сумрачна соба сва шаптања пуна. стр. 60). |Ббагизка рјезтај.