Srpski književni glasnik

462 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Хладне паркете. Свуд умјетни сумрак шути по собах, и богати стори бране од сунца, што некако снено вани над вртом у јабланих гори. (стр. 74). |Копгази.

У тим китицама је ухваћен дио нутрњости старинскога господскога заселка, а једнаком вјештином је описана и његова вањштина и околина:

Гредице ружа и хладне фонтане,

круг олеандра пред стубиштем пустим, стрмоглед спушта сухоњаве гране

за оним грмом јасминовим густим.

Туробни рибњак са зеленом мреном, иглице јела се спуштају тихо, падају води по површју сненом, далеки брезик је лахор зањихо. (стр. 61). |Обпепа аозадај.

Пагода од порцулана сред бокора ситних резеда и небо без облака једног

и све се у језеру гледа. (стр. 67). |Бпијећј. Не мањка ни опис широкога пејзажа, с којим се слијевају ти аристократски дворци са сумрачним собама пуним успомена, са вртовима пуним цвијећа око паганских кипова, са рибњацима и умјетним језерима:

Има ли питоми крај, брежуљци га сјенасти скрише,

и поток се вије у доли у сребрене арабеске,

Сунца је сјај тамо благ и сјене су мекше и тише,

гдје цвату цикламе жарке под заклоном дуба и лјеске. (стр. 54). |Еотапкај.

Деветнаест такових пјесама, сачињава Сапсотгег, најљепши циклус Домјанићеве „књиге, у коме је аутор најсимпатичнији, највише самосталан и модеран. Модерна лирика нагиње објективној имперсоналној поезији, у којој, без сувишних разлагања и рефлексија, преовлађује слика. Такова пјесма нема да буде хладна гола слика у обичном смислу, нити мали епос, већ индиректна илустрација пјес-