Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 463

,

никових осјећаја, симпатија и расположења. То, да речемо, лирско сликарство тражи материјал у природи, дајући предност егзотичним крајевима, и у мртвим епохама, тражећи у њима оно чега нема у реалном свијету.

Мржња на данашњи свијет дали је повода и Домјанићеву „Капсопјегти“. Тај циклус није дјело парвенија и позера, дећ дјело човјека по роду отмена и одго· јена у амбијенту несталих старих домова, што их чувствено евоцира и искрено жали. Меланхолични тону „Капсопјети“ не одговара толико описаном земану колико је одраз ауторове диспозиције.

Симпатијама за мртве епохе и великим осјећајем за природу Домјанић је представник модерне неоромантике која све више преовлађује Неромантицизам је почео у српско-хрватској књижевности неким пјесмама Војислава Илића. Јасније су и модерније наставили тај смер поезије Јован Дучић и неки млађи на српској страни, а на хрватској В. Видрић, В. Назор и Д. Домјанић, којима свима пуно шкоди што нијесу и формом коректни као Војислав Илић и Јован Дучић. Ипак, ни на српској ни на хрватској страни нема једнога потпунога неоромантика. У свакога се од напоменуте петорице мијешају старим нови правац. Најмање у В Видрића, који је, може се речи, размјерно најпотпунији наш неоромантик. За њим је на хрватској страни В. Назор, а тек трећи по реду Драгутин Домјанић, које се схватањем и темпераментом јако разликује од те двојице. Видрић је оптимист и пријатељ живота. Назор воли херојске земане. У једнога и у другога је меланхолија изнимка, а у Домјанића правило.

Драгутин Домјанић тражи иу природи меланхоличне 5иттипео-е, да их примјени: на своја расположења. У Зећетги (стр. 45) употребио је и ведру хеленску слику, да постави јачи контраст својој сјети. У трима другим хеленским сликама: ПОгјаде (стр. 94), Киге (стр. 108) и Јисгоота (стр. 117) заборавио је да је пјесник туге, мртве прошлости и меланхоличнога пејзажа.

Пејзажи су његови: пејзажи некога далекога нео-