Srpski književni glasnik

474 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Гласнику“. Сада Г. Оман долази, у публикацији „Страни Писци“, са студијом о Александру Пушкину.

Пушкин и до сада није био непознат француској публици. Извесна његова дела превођена су по неколико пута : „Евгеније Оњегин“, на пример, пет пута; о Пушкину су много писали у Француској, међу осталима и Гзавије Мармје, Проспер Мериме, Александар Дима, Мелхиор де Вогие, Луј Леже и Емил Фаге. Али једна потпуна биографија, израђена према најновијим тековинама обилне пушкиновске литературе (библиографија о Пушкину до сада има на 8000 нумера !), оскудевала је у француској књижевности. Ту празнину попуњава ваљана књига Г. Омана.

„Ми знамо о Пушкину, вели Г. Оман у предговору, да се по Мицкијевичу: окреће око сунца-Бајрона“; по Меримеу: да је то последњи Грк [„Атињанин заробљен код Скита“ј; по Георгу Брандесу: да његова поезија мирише на црнца; по Мелхиору де Вогиеу: да припада целом човечанству. Међутим Руси га траже за своју земљу. Ова скица показаћу оно што он није: оно што јесте може бити неће се видећи тако јасно. Тешко је, одиста, добро изнети чар његових стихова. „Прост је, ваш песник“! рекао је Флобер Тургењеву, када му је га овај преводио. И зашто та реч није мене спречила да напишем ову књигур Без сумње што човек када воли Пушкина не може да подноси да гледа како он остаје у сенци, иза других Руса који су мање створени за наше дивљење. А затим, слободно је се надати да ће бити и стрпљивијих слушалаца но што је био Флобер“.

Упоредо, у засебним поглављима, Г. Оман изучава живот и књижеван рад великог песника руског: његово детињство (1799—1811), године у Лицеју (1811—1817), године у Петрограду (1817—1820), изгнанство на Кавказу и у Јужној Русији, доба зрелости, и рану и трагичну смрт.

Са Пушкином је био особити случај: разни нараштаји у Русији имали су различита мишљења о њему.