Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ.

475 После његове смрти, четрдесетих година, слављен је као велики национални песник; цео свет знао је тада Љермонтовљеве стихове о његовој смрти, и одобравао хвалбене чланке Бјељинскога о његовом делу; песници су га подражавали; Гогољ га је проглашао за свога учитеља. Шездесетих година у Пушкину се гледа представник „уметности ради уметности“, аристократски песник без грађанске свести и социјалних осећања, и тада пада брутална реч Писарева да у очима једног свесног Руса цело Пушкиново дело не вреди једног пара чизама. После тога, опет се враћа Пушкину; сећа се да је он страдао за ствар слободе у Русији, и да „руља“ и „фукара“ о којој он презриво говори јесте дворска околина. Прослава педесетогодишњице његове смрти, када му је дигнут споменик у Москви, била је нека врста апотеозе, и том приликом Тургењев је рекао да Руси самим тим што су имали Пушкина могу се сматрати за велики народ. Али ипак, и том приликом, како међу архиепископима тако и међу књижевним критичарима, нашло се људи који су жигосали његов живот и идеје, и целу његову поезију про: глашавали за „националну несрећу“.

„Шта о свему томе треба да мислимо 2“ пита се Г. Оман. У својој младости, у Петрограду и у Кишењеву, Пушкин је бурно и развратно живео, али он се у брзо заситио тога празног и пустог живота, и постао добар муж и отац. Оптуживан је да је имао снобизма и да је постао дворанин, после своје слободњачке младости, — али тај нови живот изгледао му је глуп и недостојан, он га је једва подносио, под сталним надзором полиције, у смеш. ном чину „камер-јункера“, у сталној жељи да побегне из те привидне слободе, а у ствари маскиране тамнице, и да оде у село. Ако је каткада писао дворанске стихове, то је био само поетски израз оне „молбе да ублажи срце силним“, коју је његова дојкиња Арина за њега молила. „Дуго ћу је бити драг народу, певао је он, јер сам у овом гвозденом веку славио слободу, а затим преклињао за њене страдалнике“. Његови епиграми и