Srpski književni glasnik

476 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

заједљивост, на шта су се толико жалили његови сувременици> Он се сам брани: „Ја нисам пакостан; ја не желим зла никоме; ја волим своје пријатеље и веран сам им, али имам оштар језик“. Он би могао рећи као и Шанфор: „Људи против којих сам ја правио епиграме још су сви у животу“. Пушкина не треба ценити као младог ветропира, но као зрела човека, којем живот није био ружичаст, и који је пре времена постао суморан и стар. Читања, породичне дужности и бриге, рад, борба против животних тешкоћа, то су његове последње године.

Он је био велики песник, али свој песнички позив никада није одвећ озбиљно узимао. Он је за себе говорио да пева „без жеља, без намера, без страха од будућности“. Он пева када му надахнуће дође, и песма долази као експлозија нагомиланих унутрашњих снага. Као и Гетеу, муза му обично јутром долази у посету; нарочито у септембру месецу он осећа „оно срећно духовно расположење, када се снови јасно оцртавају, када се налазе живе и неочекиване речи, кад слик брзо јури у сусред узбуђеној мисли...“ Али тај песник од надахнућа није пуштао у свет оно што је у првом тренутку стављао на хартију. Са ретким осећањем мере и склада, он избацује све што је излишно, и своди песму на њену идеалну простоту и једноставност. Када је Мериме превео „Пик-даму“, један француски писац питао се да ли та „хируршка простота“ не долаза од самога преводиоца. Мериме је, по причању Ивана Тургењева, поредио Пушкина са Грцима, због мере, облика, равнотеже у целини, због недостатка сваких разјашњавања и моралних развијања. Руси тврде да због тога није било потребно поредити га са Грцима: простота, провидност, старање да се избегне свака сувишна реч, свако подизање тона, све то одговара не може бити боље природи једног северног Руса. Г. Оман држи да та трезвеност у Пушкинову стилу долази више од страних утицаја но од саме расе којој припада. „Страшни Волтер, вели Г:-ђа Смирнов,