Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 477

према речима самога Пушкина, научио га је писати“. Васпитан сав у француској култури ХУШ века, Пушкин је одиста научио вештину писања код кристалних француских писаца тога времена.

Рекло се да је Пушкин без веће духовне културе, без дубљих осећања и јачих мисли, сав у форми, и да стварне садржине код њега има врло мало. „То је грациозно, али празно!“ У ствари, он је много читао, и што је прочитао остало му је; он је много размишљао, много претресао, али је ипак већма волео изгледати лак но педантан. Он се развио у средини за коју је поезија била само једно деликатно разонођење, и тек доцније видео је да се од њега очекује евокација хучних страсти и смелих идеја. Он тада постаје романтичар. Али, он не воли разметање са својим Ја, и не успева у романтичном субјективизму. Његови романтични јунаци су бледе сенке, и у његовим романтичним спевовима оно што је најбоље јесу описи, који нису романтични. Између отужне сладуњавости старе, класичне школе, и необузданих претеривања нове, романтичке школе, он иде ка нечем новом, ка извесном песничком реализму, ка сликању „стареи нове Русије“. МИ он почиње сликати жива, истинска бића.

„Он је учитељ свију нас“, писао је Иван Тургењев. „Песници који су после њега дошли, вели Г. Оман, поделили су међу собом прах његових дијаманата“. Преко Гогоља он је показао пут свима реалистима. И да ли га треба ставити међу класичаре или романтичаре, да ли је могуће објаснити га утицајима ове или оне земље и књижевностиг Његова поезија, у појединим тренутцима, била је француска, француско-руска, руска, али увек је имала своје нарочито, пушкиновско обележје. Он је у књижевности исто толико Рус колико и сви његови следбеници, али великим делом он је Француз, и то Француз из доба Андреа Шенјеа.

Г. Оман у својој врло интересантној књизи, у којој се лепо може видети како изгледа један словенски геније у очима једног западног Европљанина, нарочито је