Srpski književni glasnik

СРЕСКЕ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУШЏ, БРОЈ 7. — 1 ОКТОБАР 1911.

БОЈИ РА РАСА:

, (8) Али волети таквог човека који није већи од мене то је немогућно. И зашто Истина, ја нисам рђав човек, али ја се ни најмање не дивим себи, већ сам врло често незадовољна. Ја сам она проклета златна средина: ни јака, ни слаба; ни оригинална, ни банална ; ни даровита, ни сасвим без дара; ни жива, ни мртва; ни срећна, ни несрећна. А за љубав је потребно дивљење. Она је требала да подухвати као вихор цело биће и да узнемири

цео живот, и да да велику срећу. или велики бол. Дакле, ја не могу да волим малога, а велики неће моћи да воли мене. Шта ми је онда остајало 7 Да желим напразно, као и досад. ИМ ја сам желела. Мора бити да сам имала увек доста наклоности ка лудилу величине, јер се поред свег старања нисам могла никад сасвим опростити од жеља за нечим великим. Тако сам тада желела да нађем великог човека, и да га волим љубављу за коју нико неће знати, да маштам о њему, и ако он може и не знати да постојим, да га у мислима називам својим и да му поклоним — и ако узалуд — најлепше