Srpski književni glasnik

482 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

снове свога живота. И да процвета тако моја љубав невиђена, као што на дну провалије цвета. можда, какво дивно, непознато цвеће.

Али ја сам познавала тако мало људи који су по моме тадашњем мишљењу били велики. Само с једног гледишта они су, као фасаде кућа, били дивни, а кад их посматраш са свих страна, видиш лепо обојене рушевине или слабу грађу. Иза талента скривала се пакост и необразовање; скуп свих лепих особина имао је као залеђе, мени мрску, жељу за богатством; неодсљиву лепоту је засењавала сујета и ограниченост; а човек са јаком интелигенцијом и дивним говорничким даром одвратно је личио на петла, кији трчи за сваком кокошком.

И није било идола кога сам ја требала да волим. Јер ја сам, можда баш што сам несвесно осећала непотпуност такве једне љубави, желела од свога идеала потпуно савршенство. Али док сам се уверила да савршенства нема, неколико пута обмањивала сам себе надом да сам га нашла. Е

Желела сам велику љубав, једну за цео живот, а добила сам неколико узалудних, празних одушевљења, која су се ме мало узнемиравала и пролазила, као светлуцање муња без грмљавине и грома, или као облаци који не доносе кише и града.

Пошто нисам нашла живог човека да га обожавам, остало ми је да и њега моја машта створи. А она је увек била најјача радна снага у мени. М сањала сам — место да живим.

Мени се чини да смо ми у овом нашем добу реализма још врло много романтични. Сви радо слушамо о некој чудној, необичној љубави. Да није то мене заразило, те сам хтела да пред самом собом будем чудна и необичнаг Ја не знам, ја ништа не знам. Али знам да је једном један дечко пронашао да ја волим једног ожењеног човека тако као што сам и сама желела да волим, и што је мени, и ако није било истина, било пријатно, јер ми се чинило да сам у очима тога младића нека ју.

к