Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 483 накиња с ореолом који се не сјаји пред сваким погледом. То је било несвесно. Затим је дошла свест, рашчистила с глупошћу и сујетом, и јасно дала на знање мла · дом проналазачу да његова Америка не постоји.

Удати се — то је нешто друго. Што се тиче младожење, могла сам се и ја удати: не удају се само лепе. Али удати се без љубави, то је било за мене немогућно, јер понижење никад не подносим својевољно. Знам да се много девојака удају само из страха да не остану уседелице. Нека их, кад им је тај страх већи од поноса. Мени је врло смешно кад ме понека жена која се удала тек да се уда и која, стењући, вуче јарам своје брачне среће, сажаљиво гледа кад се поведе реч о удадби и мисли: ти се, јаднице, никад нећеш удати. Никад не бих своје убеђење продала по ту јевтину цену да људи на свој начин не коментаришу узрок мога неудавања. Сажаљевају ме што немам оно што они сматрају за добро. А ко ме запита за душу и за оне жеље и тежње од чије глади је патио цео мој живот и које се никад не заситише2 Е, па кад мора да гладује душа, нека гладује и тело. Зар њему дати првенство 2

Виђам у парку једну стару госпођицу. Сва је слом-

"љена, слаба и изгледа као нека жива трагедија. Да ли

је имала какву велику, умрлу љубав» Или је, можда, њен живот био сличан моме» Нешто ме вуче њој. Не радозналост, већ нека симпатија, хтела бих да јој покажем поштовање. Да јој кажем да ће и мој крај бити као и њен, и да и ја више волим, кад има само између двеју ствари да се бира, да много више волим болну, горку трагедију него баналну, сладуњаву мелодраму.

А ко зна2.. Сад ми је тридесет година. Још сам јака и поносита. А. смем ли јемчити да се кроз осам или десет година нећу горко кајати што се нисам удала, што нисам допустила компромисе2 Али ако се кајем. Ја се још сад тим кајањем светим себи за тај будући пад, ако га заиста буде.

А ко зна, можда свих тих великих мисли и закљу-

31“