Srpski književni glasnik

484 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

чака и одлука не би било да се какав обичан смртни човек заљубио у мене2 Можда би друкчија светлост тада пала на мој живот и отворила нове хоризонте, а ја бих можда раширила руке и појурила тој лепоти, не питајући да ли је она стварност или фатаморгана. Можда. Врло вероватно. Но нико се није заљубио у мене. Па ипак било је једанпут нешто: један дечко се заљубио у мене, то јест он је мислио да се заљубио, што је у осталом готово исто. Треба и то испричати; то иде у потврду малопређашњег питања. А и иначе то је мој једини уседелички роман, којим ћу се, можда, хвалити кад се сасвим подетињим. Није то било ништа особито. То се, можда, десило свима девојкама, чак и ружнима, као ја, у које се иначе нико за кога би се могле удати није заљубио. Можда има неки тајни природни закон по коме треба прво да се појача жеља, па онда тек да се стави забрана 2

Било ми је двадесет четири године, а њему деветнаест. Само пет година! Упознали смо се -- то је излишно рецимо, у једној паланци. Приближили смо се, читајући француске романе. То проклето заједничко читање! Ја сам према томе дивном детету осећала чисту сестринску љубав _ и понашала се слободно и лепо, готово, као нека добра учитељица. Али кад сам приметила на њему промену, и мој се демон разбудио. Сујета и понос, и ужас; и страх за њега. О, ја никад нисам била детињаста и наивна: ја сам знала да од тога нема за мене ништа, али ми је ласкало.

Он је мене заволео, можда, само стога што сам више знала од њега и што је његова душа жељна знања и љубави наишла прво на мене, која нисам личила на оно неколико девојака које је он знао, али му се нису нимало свиђале. Мислим да се често дешава младићима у доба кад се тело буди, а душа то још не разуме, да, детињски чисти и неискусни, залутају тражећи љубави. Ја сам била свесна тога, па ипак сам дрхтала од поноса