Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 485

и радости што је заволео баш мене, која нисам лепа, само ради моје душе.

Али својих осећања не показах никоме. Држала сам се јуначки и била сигурна да ћу умети да избегнем објашњење.

Преварила сам се. Пред мој полазак он ми поно: сито приђе и рече: „Ја сам научио да вас поштујем и вређа ме што се претварате да не видите колико вас волим“. Позвах га у башту да се објаснимо. Говорила сам му да он не разуме себе. Наводила примере из књига како се готово увек младић први пут заљуби у старију девојку, и како се доцније смеје томе. Он је доказивао да он не личи на јунаке из романа и да жели да сам ја много старија и много више, како сама ја велим, ружна, па би ми доказао да ме ипак воли. Љутио се што ја човека ценим по годинама, а не по вредности и љубави. Био је диван тај дечко тих момената! Хтела сам да плачем, па ипак била ми је и смешна његова наивност. Да бих прекратила, запитах га: „Па добро, шта ви хоћете од менер“ „Хоћу да се не обазирете на предрасуде и признате ми да и ви мене волите, јер се мени баш чини да ме волите“. „Волим вас, и боље и више него ви мене — одговорих, смејући се. Па сад шта желитер“ „Желим да се не удате за другога за ове

"четири године, док ја не постанем свој човек“. „Дајем

вам часну реч да се за четири године нећу удати“, рекох, све више смејући се. „Пазите, не смејте се; дали сте реч — попрети ми он. Четири године, то је ситница“.

Сутрадан побегох у Београд, доста немирне савести, и ако сам знала да боље нисам могла учинити. И одмах добих од њега једно лудо писмо. Покушах благо да га опаметим. Ништа : одмах дође друго још луђе. Пропатих, тражећи изласка и заклех се да више ни једно не отворим, да не бих из сажаљења одговорила. И одржах. Дошло је још девет писама, па онда престаде. И ја се смирих.

Да ли се смирих сасвим> Много има непоштенога