Srpski književni glasnik

" "Бр У 7"Р_-_

486 Српски Књижевни Гласник.

код поштенога човека. Макако да изгледа парадоксално то је истина, и поштен човек то себи мора признати, ако није толико глуп да не види, или ако није толико кукавица да чак ни самоме себи не сме да призна.

Ја сам поштен човек. Као што сам сигурна да никад нећу прочитати туђе писмо погрешно донето мени, тако сам исто била начисто с тим да се нећу огрешити о то дете и примити љубав која се погрешно мени нуди. Па ипак, и у мени је живео подлац. И ја сам маштала ружно, ружно. :

Да ли сам ја желела да он дође после четири године и затражи да одржим обећањег Да ли сам желела да се муке продуже, само да би сујета триумфовала 2 Ја нисам знала, као што често нисам знала куда ме вуче тело, а куда душа, ни шта ми говори друштвено васпитање, а шта моја лична воља.

И за време топлих летњих ноћи те године ја сам маштала о његовом доласку. Кад је тежак ваздух притискао, као невидљива мора, целу варош, а у собама се грцало, и кад се месечина, прикрадајући се, као зликовац, пробијала кроз тешке завесе у моју собу и позивала на ноћну игру заспале ствари, уносила је и у моју душу немир и грешне мисли. И, немајући другога, маштала сам о њему. Моја жеља је брзо бацала у прошлост четири још непознате године, и он је долазио мени с оном истом детињском љубављу и звао ме да испуним обећање. Ја сам одбијала, он је очајавао. И несрећна због његовог очајања, умирући од стида и гушећи се од узбуђења, ја сам му говорила. „Ја сам те преварила; мислила сам заборавићеш ме. Ја не смем и не могу и нећу да се удам за тебе, али ако хоћеш да ти будем љубазница, ја пристајем да тако испуним своје обећање“. И он је појимао жртву и није хтео да је прими И ми смо се грлили, плачући.

Подла, ја сам хтела и у грешним сновима да изигравам врлину. Савест се бунила и с ужасом питала: знаш ли шта је то, и зар те није стид А пијана свест