Srpski književni glasnik

5 Бо ПОНЈИ ШАРА 487

је одговорила: знам, и није ме стид, бар данас није. И сутрадан сам се страшно стидела. Ја ни тада нисам разумела себе. Поштење је у мени било сигурно у своју јачину, сестринска љубав према томе младићу ужасавала се, а гладна љубав жене цикала је пригушено, као одбачено псето, не смејући да заурла од бола, јер се бојала страшне шибе презрења.

Међутим ја нисам била заљубљена у тога дечка. То што сам према њему осећала била је тронутост, разнеженост и захвалност једне непомиловане, а миловања жељне душе и свесне да га никад неће бити. Зашто лепо рађа ружног И зар човек тслико много воли себе, да жели да га још неко много воли»

Сад ми је тридесет година, и ја више не презирем себе за те своје грехе. ИМ надам се да ме можда за те маште неће осудити ниједна девојка од тридесет година. Можда ће се само подругљиво насмешити неко од оне красне господе која иза сваке саркастичне гримасе на уморном лицу крију на заспалој савести по какву прљаву историју.

Има много непоштенога и код поштенога човека. И мени се чини да у сваком човеку станује по један лопов и по један полицајац. И код неких полицајац равнодушно дрема, а лопов се шири; код неких се полицајац и лопов сложе да деле крађу. И тако даље. Мој полицајац је врло поштен и строг човек, али је и лопов опак. — Макако да је воља силна, жеље отимају. А ко је крив што постоје жеље»

Ево, сад се један глас у мени буни, један глас, који зна да ову исповест не пишем да је неко после моје смрти нађе, већ да је штампам, ако се нађе да вреди да се чита. Изгледа да човеку није у природи да буде искрен, али ја, која иначе кријем своју душу, решила сам да сад будем искрена, можда највише стога што се надам да ће искреност помоћи да се моја повест штампа. Јер — чудна је то ствар! — кад наиђем на какав свој мали штампан рад, мени се чини да добијам неко право