Srpski književni glasnik

488 Српски Књижевни Гласник да напишем и што боље и веће. И осећам се пријатно, као човек који мирише ружу, коју је сам посадио и калемио; и задовољан је и незадовољан је; и има намеру да их још више посади и лепше калеми и одгаји.

Али сад један лопов издалека виче: „Ниси баш морала и оне глупости своје ружне маште да саопштиш; лудо, то је на твоју штету“. И да бих се осветила томе гласу, који ме, упркос мојој уображеној јакој вољи, ипак мучи, хоћу да изнесем још коју од својих рђавих особина. Ја, на пример, умем да лажем. Ја поцрвеним кад други невешто слаже за какву ситницу, а ја сама, кад мислим да треба, умем да слажем озбиљно, гледајући човека право у очи. МИ кад се савест побуни, ја јој хладно заповедим да ћути, јер /а шако хоћу. Но та лаж ми је обично потребна ради мојих болесника. Кад се тиче моје личности, онда обично не лажем: онда само нећу да кажем истину. Па ипак, ради кога било, лаж постоји. ИМ девојка према којој су сви искрени није ни искрена, ни поверљива.

Понекад су моје другарице бивале радознале и наваљивале да им причам о својим осећањима. Тада је мени бивало врло непријатно и ја сам их одбијала, говорећи да је све глупо и неинтересантно. М кад бих се кадгод преварила да којој што поверим, увек бих се после покајала. Зашто» Не знам. Можда из сујете. Обично се увек данас стидим својих јучерашњих осећања, жеља и снова (— не знам по коме то природном закону човек се обично стиди својих незадовољених жеља —) и неискреношћу хоћу да избегнем да се сутра не морам стидети и пред другим, и пред собом још више, због данашњих осећања и жеља. Ето, стога сам ја, можда, крила своју душу од свих, изузимајући ону једну пријатељицу, која је имала врло дубок поглед и пред којом ми се више рентирало да признам све. Волим више да будем и искрено уображена, него лажно скромна, зато кажем да смо она и ја врло сличне. Само што она, по оном закону „у туђуј руци комад већи“, сматра мене за