Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 489

бољу, а и ја сам увек, можда по томе истом закону, увек искрено сматрала њу за много бољу од себе. Те: шећи се узајамно за своје банкротство. поштено банкротство, ми смо се много и топло заволеле и отада нам се чини као да смо повратиле један део свога пропалога богатства. Али о њој ћу други пут. Сад сам главна личност ја.

Него, можда треба да довршим свој мали роман. Ништа особито. Ја сам мога дечка готово била и заборавила. Нисам знала где је, ни шта ради, нисам ни од кога ништа чула о њему и, разумљиво, заборавила сам да мислим о њему. Старо се памти само кад нема ничега новога да га затрпа, или кад је врло важно. Ду моме животу било је пуно туђих догађаја и пуно мојих нових нада, планова и разочарења.

Пре две године седела сам на Калемегдану једног топлог пролећног дана и сунчала се, — кад опазих њега. Познала сам га, и ако није више био дете. Ишао је с једном плавом, руменом девојком, која се нечему смејала. М ако сам била далеко, његов поглед случајно паде на мене. И он пребледе — окрете главу. Ја се нехотице насмеших себи и сажаљиво и подсмешљиво. Да ли је ухватио део тога осмеха, или је што друго било не знам, тек одједном његов профил и уво и врат јако поцрвенеше и он се наглим покретом обрте мени и ду“ боко ми скиде шешир. Затим је нешто говорио руменој плавој девојци, а она се једнако обазирала, да ме види. И више се није смејала.

После два дана она је дошла мени и — сад смо пријатељице. Она је знала, како рече, све. Звала ме је на свадбу. Ја на свадбе не идем, али отада одлазим почешће њиховој пријатној, скромној кућици. Они ми се увек обрадују. И у последње време чак тврде — и то сасвим озбиљно -— да њихов синчић, коме је тек четири месеца, врло воли кад га ја држим. Ја се смејем и кажем да у ту, тако рану, симпатију врло сумњам, сем ако то није наследно поштовање. Јер ми је плава, румена го-