Srpski književni glasnik

490 Српски Књижевни Гласник.

спођа — ваљда на утеху — много пута казала како ме њен муж сад много више поштује, него што ме је пре волео, и како се она поноси што је он прво волео мене и што је после мене заволео њу.

Боже! колико много човек добија кад се само паметно и за времена одрекне онога на што нема права. А да они знају... МИ ја сама, кад се сетим оне што је онако маштала окрећем главу, као од неког непријатног, давнашњег познаника, кога дуго нисмо виђали, те нам то тобож даје право да смо га могли и заборавити.

Али да се вратим из садашњости, Нисам све казала о прошлости. У двадесет петој и шестој години била сам озбиљна болничарка. Хтела сам да дам важности своме животу и да се одужим своме таленту. Седела сам поред болесног детета, кад сам успела да његову матер натерам да се мало одмори. Слушала сам мучно досадне жалбе слабих људи и старала се да појмим да је невоља оно што људи сматрају за невољу, а не само оно што ја сматрам за невољу. И мучила се да помогнем ако могу. Била сам посвећивана у читаве драме, од којих се моја жеља за истинским животом ледила. Једном речју, ја сам се мирила са својим позивом болничарке и хтела сам да живим за друге.

Хтела сам! А да ли сам моглаг Обично су читаве ноћи остајале мени. А од маштања никад се нисам могла излечити. И, гледајући у помрчину, видела сам дивне ствари. Маштала сам о себи. Певала сам себи песме и приче, дивне понекад дивне као дуга, а понекад мрачне и пуне суза, као црни, страшни летњи облаци. И свега онога личнога чега је моја душа била жељна : и личне среће, и личних болова и страсти, било је изобиља у тим сновима. Почињала сам обично тиме што сам измишљала причу у којој је ружна девојка била вољена због своје лепе душе. Али што сам ишла даље, прича ми је изгледала све непри“ роднијом: зашто ружна» И мене је бивало жао своје јунакиње, себе, и продужавала сам причу, правећи је све лепшом, док није постајала сасвим лепом. И грозничаво,