Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 491 страсно, јурио је живот и носио мене собом. И ја сам плакала од болова или од среће, или се смејала. И нисам била луда, нити сам се бојала лудила. Знала сам ја ла ћу сутра изгледати довољно глупа, да нико не посумња у моју памет, и довољно обична и озбиљна, да бих се још мање могло помислити да сам способна да овакс маштам.

Знала сам да сутра неће бити личнога живота, и стога сам хтела ноћас да се наплатим. Разуме се, љубав је у тим годинама главна ствар. И сви моји снови врзли су се, као планете око сунца, око неког мога непознатог драгог. М што сам га више узаман желела, утолико сам га више окривљавала за неверство, и што сам га више невиног окривљавала, у толико сам га више волела и праштала му. И низале су се маште, све једна од друге шаренија и лепша, које су ницале изненада саме, или их је мој мозак прекрајао према туђим историјама које сам знала.

(Свршиће се.)

Л. МИХАЈЛОВИЋ.