Srpski književni glasnik

у |...»

НУМА РУМЕСТА

(20) Х ЈЕДНА БАЊА. 6 АВГУСТА.

Дакле, одиста, Нума долази да нас посети. О, како се радујем! Твоје је писмо стигло у један час, поштом која се раздаје у хотелској канцеларији. То је свечан тренутак, одсудан за расположење тога дана. Канцеларија је пуна; сви се поређају у полукруг око дебеле Г-ђе Ложерон, која изгледа врло достојанствено у својој плавој собној хаљини, а она својим важним, помало извештаченим гласом негдашње дружбенице, објављује адресе са разнобојних завоја. Сваки прилази кад чује своје име, и морам ти рећи да сваки са извесном гордошћу полаже на то да добије што више писама. У осталом, на шта се све не полаже у овом постојаном трењу таштина и глупости! Кад помислим само да се ја чак поносим са своја два часа удисања!... „Г. кнез Д' Анхалт... Г. Васер... Г-ца Ле Кеноа...“ Разочарење. То је само мој модни журнал. „Г-ца Ле Кеноа...“ Гледам има ли још нешто за мене, и повлачим се са твојим драгим писмом чак у дно врта, на једну клупу опкољену леском.

То је моја клупа, кут у који се повлачим да сањам и стварам своје романе; јер, чудновата ствар, мени нису потребни широки видици да пронађем градиво и да га лепо обрадим по правилима Господина Бодуи. Чим је видик сувише широк, ја се губим, постајем расејана, па