Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 497

била потребна доколица да спреми свој говор, јер су на њега време и размишљање утицали као влага на фосфор; њега је тамо привлачило присуство Алисе Башелри.

После пет месеци страсног удварања, Нума код своје „мале“ није имао већег успеха него на дан првог састанка. Он је одлазио њиховој кући, сладио вештачки скувану рибљу чорбу Г-ђе Башелри, уживао у песмицама негдашњег управника Бордовских Лудорија, захваљивао за ове ситне љубазности многобројним поклонима, букетима, шиљањем карата за ложе, улазница за седнице у Академији и Скупштини, чак одликовањем кафешантанског песника академском палмом, све то без икакве користи по себе. Међутим, Нума није био од оних почетника који сваког часа бацају своју мрежу, не испитавши најпре воду и не наместивши добар мамац. Али он је овде имао посла са најлукавијом златном рибицом, која се подсмевала његовим напорима, грицкала мамац, причињавала му понекад обману да је ухватио плен, па би се онда нагло праћакнула и измигољила, остављајући га да, жудних усана и устрепталог срца, гледа вијугање њенога гипког и заводљивог тела. Ништа човека не дражи више од ове игре. А само је до Нуме стајало да јој учини крај, дајући малој оно што је тражила: наименовање за прву певачицу у Опери, уговор на пет година, велику плату, штампање њеног имена крупним словима на позоришној листи, и све то црно на бело, на жигованој хартији, а не само простим руковањем Кадајаковим, оним његовим „Ево руке“. Она је толико исто веровала и Руместановим обећањима: „Будите без бриге... то је више него сигурно...“, којима је он већ пет месеци покушавао да је обмане.

Нума је био између две ватре. „Да, говорио је Кадајак, ако ми обновите уговор“. Али Кадајак је био озлоглашен, пропао; његово присуство на челу првога музичког завода, то је била јавна саблазан, срамна мрља, једно труло наслеђе од царског режима. Штампа би се извесно узбунила против коцкара који је три пута банкро-

32