Srpski književni glasnik

ом.

Нума РУМЕСТАН. 501

лупање тешких чизама и окованих штапова туриста, који се спремају на излете још пре зоре, и болеснички наступи кашља, онога језовитог, непрекидног кашља, који се разлеже као ропац, као јецање, као крештање промуклог петла.

Ове бесане, тмуле јулске ноћи које је Руместан проводио у грозничавој несаници, преврћући се у постељи, мучен тешким мислима, док је у соби над њим одјекивао гласан смех, испрекидан шалама и трилерима његове суседе, могле су му послужити за спремање његовог шамбериског говора ; али он је био сувише раздражен, и бесан од љутине, тако да се једва уздржавао да не полети на горњи спрат, да избаци ногом нопоље младића са от: порном снагом, Американца, и онога бестидног судију, ту срамоту француског правосуђа у колонијама, и да заврне шију овој неваљалој обешеници, њену грличку шију надувену трилерима, говорећи јој једанпут за свагда: „Хоћеш ли већ једном престати да ме толико мучиш!“

Да би се стишао и одагнао ова привиђења, и друга, још живља и болнија, он је палио свећу, позивао из побочне собе заспалог Бомпара, свог повереника, увек спремног да се одазове, и почињао са њим разговор о малој. Зато га је он и повео собом, отржући гас муком од намештања његове вештачке квочке. Бомпар се ипак тешио обавештавајући о своме предузећу оца Оливиери, који је темељно познавао гајење нојева, јер је дуго живео у Каптону. И духовникове приче, његова путовања, његово робовање, разноврсни начини на које су га мучили по разним земљама, ово снажно тело као у каквог ловца на бикове, пржено, стругано, метано на точак, које је собом представљало угледан примерак префињене људске свирепости, све то, заједно са замишљеном лепезом од свилених пера која се преливају хладећи вас, занимало је занесењака Бомпара далеко више него историја мале Башелри; али је он већ био толико навикао на своју улогу пратиоца да је, чак и у то доба,