Srpski književni glasnik

502

Српски КЊиИжЕВНИ ГЛАСНИК.

био готов да се разнежава и гневи заједно с Нумом, дајући племенитим цртама свога лица, испод свилене мараме која му је служила као ноћна капа, израз јарости, ироније, или бола, према томе да ли је била реч о лажним трепавицама ове препредене девојчице, о њеној шеснаестој години мада ће их бити и свих двадесет четири, или о њеној неморалној мајци, која узима учешћа у тако саблажњивим теревенкама.

Најзад, пошто би се Руместан сит надекламовао, машући рукама и показујући сву слабост свога заљубљеног срца, он би завршио гасећи свећу:

— Но.. да покушамо спавати...

Онда би се Бомпар користио помрчином да му добаци, пре но што оде у своју собу:

— Да сам ја на твом месту, знам шта бих радио!

— Шта

— Продужио бих Кадајаку уговор.

— Никад!

И Нума би се нагло загњурио у покриваче, да не чује лупу више себе.

(Наставиће се.)

Алфонс ДОДЕ.

(Превео с француског МиодрАГ ИБРОВАЦ.)

ПИР РРРЖЕ