Srpski književni glasnik

РЕПАТИЦА.

Козмички цвете, ког не узбра нико, леп као сваки отрован, без слога, јалов и што је само једном нико у болној машти једног бившег бога;

Ко невеста, у болу сишла с ума, оседела за изгубљеним војном,

ти блудиш с велом девичким, без шума, вечито сама у звежђу безбројном.

И док све кружи, где светову гусну, по нити, на миг невидљивих руку, из мрака у мрак као мисб у сну ти јуриш у свом недокучном луку.

И ја те питам: зашто, куда, докле Је ли то занос који тобом влада, и јеси л срећна што те тако прокле промисб хладна одређеног склада»

· — Заглушена песмом сопствене брзине,

ја летим, да летим са срцем од леда, кроз бескрај што зија, светлости и тмине, и с оком што само у срце ми гледа.

Вијугање, крузи, и враћања свуда, жарке паре, земље и слеђена голет, међу њима само мој пут не кривуда, њега носи исти, одисконски полет.