Srpski književni glasnik
504 Српски Књижевни Гласник.
Која себе гризе, бескрајности змија, упила је у ме до два ока хола,
и ја својим трагом, што кб сребро сија непрестано сликам пречник њеног кола.
Ал блудећи мимо свију, сред свемира, ја вечито чезнем за учешћем друге, што ће да разуме гордост моје туге, и безгласни јаук мог вечног немира.
Скривена у тајну копрене ми лепе,
ја јурим кроз сфере, слуктим како шуме, а планете трепћу, преплашено стрепе, завидно и мрско погледају у ме...
Ал' ја им се ближим — док очајно блену и поносно срце у смелости грејем;
жар блискости пали косу расплетену;
ја отресем искре, јурећи се смејем...
„Но слутим: опасност опиће ме једном. Миришући руже сунчеве црвене,
огањ ће да букне у срцу ми ледном,
и пашћу у сунце, и нестаће мене...
ј Вељко ПЕТРОВИЋ.