Srpski književni glasnik

504 Српски Књижевни Гласник.

Која себе гризе, бескрајности змија, упила је у ме до два ока хола,

и ја својим трагом, што кб сребро сија непрестано сликам пречник њеног кола.

Ал блудећи мимо свију, сред свемира, ја вечито чезнем за учешћем друге, што ће да разуме гордост моје туге, и безгласни јаук мог вечног немира.

Скривена у тајну копрене ми лепе,

ја јурим кроз сфере, слуктим како шуме, а планете трепћу, преплашено стрепе, завидно и мрско погледају у ме...

Ал' ја им се ближим — док очајно блену и поносно срце у смелости грејем;

жар блискости пали косу расплетену;

ја отресем искре, јурећи се смејем...

„Но слутим: опасност опиће ме једном. Миришући руже сунчеве црвене,

огањ ће да букне у срцу ми ледном,

и пашћу у сунце, и нестаће мене...

ј Вељко ПЕТРОВИЋ.