Srpski književni glasnik
ПАУК.
У ноћи, што живи куцњем срца добра, кад павит подлеже месечеву чару,
ниха се и нуди нечујном бумбару,
што хитро сав нектар из круница побра;
с листа јоргована, напојена росом,
на тананом влакну, кб по души цвета, вешт се паук спушта, са тисућу крета,
кб страст кад се титра с девојачкам косом.
Сигуран и мудар, опрезан и смео,
занесен, журајив у стварању немом,
он стрепи у борби с нагонским проблемом, и игра у ткању, са којим је цео.
Ко звуке из грла, прозрачне, свилене, он извлачи жице из себе и мота.
И свршив, и самог занесе лепота,
и весело слети у средину мрене.
И, ко на жариште, срцем својим леже, и обгрли круг свог најситнијег ткива.
Трепте жице под њим кб комађа жива његових живаца, израслих у мреже.
..„Капље смола с коре напукле, без звука. Месечина пада на мирно дрвеће.
Са зрацима њеним стапа се и сплете протегнути живац победног паука.