Srpski književni glasnik

ПАУК.

У ноћи, што живи куцњем срца добра, кад павит подлеже месечеву чару,

ниха се и нуди нечујном бумбару,

што хитро сав нектар из круница побра;

с листа јоргована, напојена росом,

на тананом влакну, кб по души цвета, вешт се паук спушта, са тисућу крета,

кб страст кад се титра с девојачкам косом.

Сигуран и мудар, опрезан и смео,

занесен, журајив у стварању немом,

он стрепи у борби с нагонским проблемом, и игра у ткању, са којим је цео.

Ко звуке из грла, прозрачне, свилене, он извлачи жице из себе и мота.

И свршив, и самог занесе лепота,

и весело слети у средину мрене.

И, ко на жариште, срцем својим леже, и обгрли круг свог најситнијег ткива.

Трепте жице под њим кб комађа жива његових живаца, израслих у мреже.

..„Капље смола с коре напукле, без звука. Месечина пада на мирно дрвеће.

Са зрацима њеним стапа се и сплете протегнути живац победног паука.