Srpski književni glasnik

510 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

персијским речима“, којих још и данас има у циганском језику и у Румунији и на целом Балканском Полуострву, изгледа да су тамо отишли са Балканскога Полуострва, чији су сви Цигани, преко Грчке и Персије, дошли из предње Индије, циганске прапостојбине. Стара циганска организација и начин живота претрпели су на земљишту Влашке и Молдавије знатних промена. Другојаче но на Балканскоме Полуострву и у другим земљама, ми их тамо налазимо подељене у различите врсте са неједнаким правима у државама и различитога начином живота.

Од како се о Циганима у Влашкој и Молдавији зна нешто јасније и одређеније, они се деле на: крунине или кнежевске (Пат! Фотпези) и на робове (Кођ!): манастира (Меаш тапаз лун) и племића (Пап ђоеге5н).

Крунини или кнежевски Цигани били су слободни људи, нису били стално настањени, већ су скитали од места до места, по својој вољи, а делили су се у четири подврсте:

1. Лингурари (лпоцтап == Кашикари). Бавили су се поглавито гађењем дрвених кашика (Нагига == кашика, отуда им и име: ШЏпошгаг == Кашикар) и другим израђевинама од дрвета (корита, вретена, заструзи и тако даље), или су градили угаљ, или су гајили крупну стоку и њоме трговали. Откуда су им ова занимања још се не зна. То су били најимућнији и најбољи Цигани у Румунији. Плаћали су порезе по двадесет до тридесет гроша годишње. У почетку ХЛХ века већ су били почели и да се настањују. 2. Урсари (Џтзап == Мечкари). Занимали су се поткивачким и котларским занатима. Поред тога су скитајући од места до места и водили мечке (ш15 = медвед, отуда им и име: Џгзаг == медведар, мечкар), које су као младе хватали по Карпатима и учили их различитим вештинама, које су пред публиком, за малу награду, изводиле.

' Рџшшје Сапфепиг, „Пезслегва Модоуе!, Букурешт 1909, страна 215.