Srpski književni glasnik

512 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

крађи и другим неваљалствима. Ако су већ морали ра: дити, највише су волели да раде ковачки посао: браве, кључеви, клинци, гвоздени делови на плугу, обоци, пр“ стење, све то за сеоску потребу, били су најобичнији предмети њихових израђевина. Радили су немарљиво, без пажње, грубо, као од беде. Своје ковачнице су увек носили са собом. Гдешто су могли израдити и врло добре ствари: пушке, копља, сабље и друго оружје, које се у рату употребљавало. У невољи су се лаћали и других послова, те су бивали чак и зидарски радници, али то је било само у невољи. Док су људи радили или спавали, жене су ишле улицама, те тумачили снове, прорицале богаства и срећне бракове. Сваке недеље и свеца, којих у Влашкој и Молдавији није било мало, поседале би испред црквених улаза и трудиле би се да изазову сажаљење у побожне публике показујући јој на прсима децу или одевене фигуре у место деце, јадајући се да су болесна или мртва. После службе долазиле би пред бојерске палате или пред грађанске куће и са беспримерном дрскошћу и безобразношћу улазиле би, под видом прошње милостиње, у одељења, и ако никога не би нашле, крале би, што им дође под руку, и то тако вешто, да би их ретко ко опазио.!

Ниједна од ове четири врсте Цигана, као што сам већ рекао, није имала сталног места за становање, те није имала ни сталних станова: лета су проводили под чергама, а зиме у земуницама, које су копали у шумама близу села, да би имали огрева и могућности за рад сељацима и за крађу. Десет по петнаест фамилија чиниле су целину, која се звала салаш (ваја) и која је стајала под управом једног жуда (јаде = старешина, кмет). Жуде . су зависили од једног буљубаше фипђаза), који је у Угарској и Трансилванији називан војвода (уосеуод) и кога су имали право сами да бирају. Да би неко могао бити

1 Мјеће] де Косајп ећап, „Езашаве 5иг Ућбојге, 125 тоеигз ег Ја Јапсце дех С1сајпз“, Вегип, 1837, страна 13—14.