Srpski književni glasnik

вз. славе усаљеса с ал сасоив. т зииалољ

Влашки ЦИгАНИ У (СрБИЈИ. 513

изабрат, за буљубашу, или циганског краља, како су га понекад називали, требало је да је из породице, из које је већ било буљубиша, да је боље одевен од других, да је у зрелијим годинама и да је импозантног изгледа. Избор је вршен под ведрим небом. Кандидат је три пут подизан у вис уз радосну вику, и то је било све. По свршетку церомоније разилазили би се тако радосно, као да су велики кнезови, који су изабрали цара. Да би се разликовали од других Цигана жуде и буљубаше су ишли готово увек на коњима, имали су права да носе браду, да имају на себи дугачку пурпурну хаљину, жуте или црвене чизме, шубару од јагњеће коже, која личи на фригијску капу, а у рукама троструку камџију, којом кажњавају Цигане за крађу и друге грешке. Буљубаше су имале доста велику власти ауторитет према Циганима. Они су били њихове судије у првој и последњој инстанци. Имали су права да казне кривце по своме нахођењу. Добијали су два гроша од сто од циганског данка. Они с“ били и представници Цигана са дужношћу давања рачуна о Циганима властима онога места, где се налазе. Жуде и буљубаше су потврђивани од великог кнежевског војводе. Њему су буљубаше предавали данак, који су скупљали жуде. Он је утврђивао количину данка и такса. Он је саопштавао жељу владе и био најзад цигански жуде у последњој инстанци. Њега су се Цигани више бојали но и самог владаоца.

Робови (Ноћ) су били Цигани, који су припадали манастирима и племству. Као сопственост манастира они се први пут помињу у Влашкој у хрисовуљи Дана (1385 године) и Мирче (1387), а у Молдавији у хрисовуљи Александра (1428) и то под именом Ацигани (АПсат),“ којим их именом увек и називају румунски споменици.

1 дет, 14—15. 2 рРитимле Опел, „От бола Котапје!“, Букурешт, 1909, зтр. 44—45.

33