Srpski književni glasnik

520 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

родица своје засебне светиње, имала је своје огњиште, и своје заштитнике. Ти домаћи богови били су претци једне породице. Када би представник породице умро, он би променио своју људску природу, добио би божанске особине, и постајао би заштитник своје куће; као заштитник куће имао је он свој култ, њему су, у накнаду за сва добра која чини, приношене жртве; успомена на њега морала је трајати вечито. Пошто је свака породица имала, на овај начин, своје специјалне богове, разуме се да је била компликована ствар, и врло значајан акт, примити у своју кућу нову невесту, која је туђинка, и која се дотле молила и приносила жртве туђим боговима. Из свадбених обичаја код старих може се видети како се овај религиозни проблем тешко решавао. Невеста би, пре но што би ушла у своју будућу кућу, морала да добије отпуст од својих богова. Она не може да се моли разним боговима, и боговима свога оца, и боговима свога мужа, и зато њен отац мора да је претходно од своје светиње и од својих богова одвоји. Тек када би невеста добила, на овај начин уредан отпуст из своје дотадашње религије, могла је она поћи у мужевљеву кућу. Ту би претходно била престављена новоме огњишту, боговима свога мужа, била је уведена у нову религију, и тек је тада добила у новоме дому своје место. Веза између мужа и жене била је, на тај начин, утврђена и санкционисана религијом. Жена је постала, у домаћем култу, равноправан члан; она се више није могла вратити боговима од којих је већ једном еманципована, и због тога је раскид брачне везе био код старих — изузев у Римљана царског времена — веома тежак и практички неостварљив.

На овај начин је породични живот и код Гркаи код Римљана постављен на потпуно здраву основу. Жена је у породици заузела место пуно части; она је стављена у могућност да активно утиче на целокупан домаћи живот и на васпитање деце. Овакав частан положај добила је жена, и код Грка и код Римљана, још у давној, магло-