Srpski književni glasnik

чи

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

БигаАнгА, КОМАД У ПЕТ ЧИНОВА, од И. Н. ПОтАПЕНКА.

Ни у преводној књижевности, о нашем укусу не да се рећи много утешних речи; у драмској, о којој ће овде бити две речи разговора, нарочито се на да рећ много лепих речи. Идући за публиком (још горе је, ако је то њихов укус), наши преводиоци су преводили и, каткада, превели целе, и: Хауптмана, и Судермана, и Горкога, и Ибзена, и Бјернсона и, наророчито, разне: Фулде, Феликсе и Фрајтаге (да само имена на ф поменем); међутим, оне од доброга и најбољега кова, или због публике или идући за свбјим укусом, још никако не преводе. Ми немамо Мину од Барнхелма, али за то имамо Новинаре; немамо Фауста, али зато имамо Велико Видело; немамо Беашричин Вео Шницлеров, али зато имамо Ханелин пуш на Небо, и тако даље. Овај пример није усамљен. Ова нескладност и јефтин укус понављају се у превођењу са свих језика.

Већ само превођење из руске драматике, довољно је да покаже да смо на правоме путу кад тврдимо да се у нас преводе само крилате драме, само оне које су наишле на шуман одзив код публике чији је укус, укус књижевног трећег сталежа. Ви већ знате шта имамо од Руса: Вањушинову Децу, Паланчане, и драме Мјасницког; Чеховљеве Три сестре, наравно немамо, ни Вишњев Врш, ни Андрејевљеве Човечји Живош и Анашему. Али за то у замену, имамо и Љубав и, сада, и Бишангу одиИ. Н. Потапенка. Љубав, о којој смо прошле године писали на овоме месту, пропала је, хвала Богу, и скинута је на дуже време с репертоара. Али, та публика која је бојкотовала Љубав, и ако је и Бишанга од те исте вредности, дупке