Srpski književni glasnik

540 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

жену и виђену породицу. Баш онога дана када је изишао из тамнице, у кући је био велики „жур“. Ту су све сами Гогољеви типови: Василије Васиљевић Черпатов, председник општине, његов таст Стоустов, и Хмирин, општински одборници, државни тужилац Вахруњин, онај који је највише урадио да Громбицки допадне тамнице, Стоустов и Бакалински лекари, и друге мање важне званице. Наравно, да се цела та средина према Громбицком понаша као према лепрозном болеснику ; јер, Громбицки је робијаш. Али, када је Громбицки почео да говори о своме потоку и, уз то, потврдио своје речи стручњачком анализом из Петрограда, откравише се срца тих типова из Гогоља, и Громбицки поста „јунак дана“. Тако, сада имамо два нео-романтична котраста: Громбицки из првог и последњих чинова, и средина из тих истих чинова: Громбицки који се пење на више, и средина која се спушта на ниже.

Ти контрасти, наравно, нису нимало нови. Они су стари колико и Еврипид, Аристофан, Плаут и Теренције. Па ипак, у току књижевоости, они су се мењали, и дошло се до колико толико диференцованих контраста. Контраст и употреба контраста у француској и енглеској комедији нарави, далеко је од старог „правилског“ контраста. Али, то још не важи за младу драму каква је и руска драма. У нијширем смислу те речи, тај контраст, у свима видовима, јачинама и начинима, чини основну потку свих новијих и старијих руских драма; тај регуларни, простачки и досадни контраст који све личности решава онако лако и просто као што математика решава све

ћ

површине троуглова са =>.

Громбицки је, дакле, постао „јунак дана“. Он је морално рехабилитован на мах, не чувајући постељу ни један дан као морални реконвалесцент. Поток са лековитом водом опрао му је образ; сада, треба да му напуни и џеп. Ту му је нешто мало, преко Черпатова, помогла и његова лепа и млада жена Валентина Леонтјевна, « којом се, тобож, кроз цео комад разводи. Ради експло-