Srpski književni glasnik

с

Позоришни ПРЕГЛЕД. 541

атације минералне воде из потока, оснива се акционар-

ско друштво, и ту прву моралну и материјалну реч води

Јурије Платоновић Громбицки. На крају комада приређена је свечаност на којој је бивши робијаш проглашен за првога грађанина тога чудног града.

Сем те главне историје, а у име руске ширине, испричане су у комаду и још многе друге историје које немају апсолутно никакве везе са главном историјом. Од тих историја, неке су карактеристичне. Тако, сањиновска историја Липочке, кћери Агније Васиљевне, и студента Михаила Максимовића, у чијем презимену има доста смисла ; историја која се оснива на Арцибашевљевој етици. Сем те историје, није неинтересантна и историја Липочкине мајке, удовице Агније Васиљевне која је нашла, сигурно стога што је читала Жену с Мора или Дивљу Пашку, да је Громбицки „неко нарочито биће“. Друге историје, као и ове две, дају овоме комаду његову главну ману: дескрипцију, непотребну дигресију. У комаду има читавих призора, или у призорима одељака и у одељцима дијалога, који му дају нескладну ширину, који му осетно ремете равнотежу и штете главни ефекат, мењајући или премештајући циљ. Врло често, не одабирајући шта ће да се узме из средине из које се узимају документи, комад мења свој основни тон и своје основно расположење, и креће се од комедије нарави ка коме дији карактера, и одавде ка комаду с тезом. Због свих тих простих контраста, несигурних гледишта и схватања, различности циља и промене у основноме тону, овај комад, тако богат по градиву, даје утисак набацаних, некоординованих докумената из једне средине, који су још у првоме врењу и који, онако као што су распоређени по чиновима и призорима. немају везе са општим циљем комада нити имају онај значај, у појединим закључцима, који им се придаје. По тим својим основним особинама, овај ми комад личи на један без темперамента приређени ги-сатете у коме се не зна ни ко пије ни ко плаћа. БрАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.