Srpski književni glasnik

546 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

„Риголето“), место свих сентименталности и намештености великих опера, против којих се тако силно борио Рихард Вагнер, треба нашој публици дати савршену, лако разумљиву, али уметнички на висини и потпуно искрену и истиниту комичну оперу ХУШ века, и талијанску и француску и немачку. Јер је она почетак сваког чисто оперскога развоја, и то је онај први ступањ од многобројних преко којих се мора прећи, ако хоћемо да се попнемо на висину уметничкога разумевења. У њој су почетци баш и те незаслужено хваљене оперете скромно наглашени и у границама изведени моменти који данас сачињавају сву живописну снагу њену. Њих је оперета зграбила и потенцовала до фриволности и неукуса. И духовиту досетку и пикантерију и наивну двосмислицу, нарочито двосмислицу, и моралне и физичке недостатке људи који су унесени као типови у драму, и здраву музичку основу њену: лакоћу, течност, гипкост, неусиљеност и природност. Све је то пало као жртва спекулацији са уметношћу и спуштено на ниво најбаналније и најодвратније гестикулације са бине.

Гретри („Силвен“, „Ричард Лавово Срце“, „Две Тврдице“, између многобројних његових опера), Монсињи („Војнички бегунац“), Перголезе („Га 5етуа радгопа“). Паезјело („Га тоПпага“), Лимароза („П та тошо 5еотео“), Паер (који већ улази у Х1Х век са својим веселим „Капелмајстером“), Дихерсдорф („Доктор и апотекар“), Хилер (између осталих „Лов“), Шенк („Сеоски берберин“), па можда и Моцарт са својом нежном пасторалом „Бастијен и Бастијена“ и Глук, са комичном опером „Преварени Кадија“ и пасторала „Мајска Краљица“, доцније и Вебер („Абу Хасан“) и Морцинг, између оста лих, треба да сачињавају музички репертоар нашега Народнога Позоришта. Оно треба да почне да негује мало рационалније музику, јер има људи који би доста добро могли да интерпретирају ова дела. Једном речи комична опера ХУШ века је неопходно потребна за почетни му-