Srpski književni glasnik

Уметнички ПРЕГЛЕД. 541

зички развој публике, и наше Позориште, у стању је, само ако хоће, да је стално има у репертоару.

А оперета је своју бедну заводничку улогу одиграла и код нас, и даље може да живи само у успоменама, које ће бити врло ружне. И што је све тако имамо да захвалимо Осечкој Оперети, која је најпотпуније доказала све ово на своју рођену штету.

МилојЕ Д. МилојЕВИЋ.

ИзложБА слика Г. Михал А. МАРИНКОВИЋА У БЕОГРАДУ.

Један од Млађих, Г. Михо А. Маринковић, свршени студент Сликарске Школе у Минхену, у салону Грађанске Касине приредио је изложбу својих слика. Г. Маринковић нам је познат и са Римске Изложбе, где му радови нису били рђаво оцењени. Овом приликом, он је изложио деветнаест покушаја, од којих неки носе обележја школског атељеа, што није било сасвим погодно за уметника који се већ сматра за дефинитивног.

Оно што Г. Миха А. Маринковића доста битно разликује од већине наших најмлађих сликара, то је доста плодна, и ако мало старинска култура. То се види чим се баци један поглед на целу изложбу. Г. Маринковић се не задовољава „жанром“ и пеисажом, и никада није само прост копист. Он неће да прави „исечке из при: роде“ и да узима само оно што му она понуди; напротив, узимајући из ње само документа, ол хоће да прави комбинације на основу ње, или, покаткад, удаљавајући се потпуно од ње (Тритон, на пример), да даје израза импресијама које му природа не може да понуди. У целој изложеној збирци, сем једне „мртве природе“ и једног портрета, у којима је ипак нешто идеологије и комбинација, све су остале слике са тако званим „измишљеним“ мотивима (Тритон, Аје Мапа/!, Медуза, Очајање, Анархисш, Уображени Болесник); и оно неколико цртежа и један акварел из области су тог истог схватања.

Први је утисак, и најглавнији, овај: Г. Маринковић