Srpski književni glasnik

562 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

падне два пута у несвест, они кажу има падавицу; ако неко има чир, они кажу скрофула; ако има катар, они га теше као да је већ туберкулозан, а поглед им говори оно отрцано: „обрао бостан“.

Ја на све то не обраћам пажњу, сем кад сам нервозна, па ме једи. Али кад ми једног дана снаја као узгред рече да је доктор казао брату да не треба да се удајем, ја се намејах да сакријем бол, двоструки бол. Дакле, ипак, болесна сам. И да ли је могућно да сам се, упркос свему, ипак надала некој љубавир Или је то, можда, као оно кад ти умре драги болесник, чија се смрт одавно чека, па ипак те страшно потресе кад дођег И за дан и ноћ плача и бдења ти се помириш с мишљу да је умро, а кад дођу мртвачка кола, да га носе, ти опет осетиш нов бол, као да је понова умро. Али кад прође неко време, ти се мало смириш: не мучи те више луда, узалудна жеља да оздрави онај који мора скоро умрети, нити те муче ноћу маште и жеље да оживи онај што је умро. И мириш се. М ја се помирих. Има то и једну добру страну: „јехтичавој“ девојци ни добронамерни људи не говоре о удадби.

И постадох мирна. Живим и гледам. И уживам колико се може, и мучим се колико се мора.

Опет једно пролеће. Опет цветала врба и жуте њене ресе миришаху на успомене из детињства и на радосто ускршњим празницима. Опет цветала јабука нуди читав рај мојој души. Опет прозуји пчела и побуди ме да дуго размишљам о чудној историји ме нога сата. Опет лет тица буди заспале чежње за висинама. М опет се јавља она силна љубав према великом, бескрајном и плавом небу, и таква иста љубав према малој плавој љубичици, која уздише што је њен дивни живот тако кратак.

Ево и крупне, жуте лале, која је обмањивала моје детињско веровање да у њој живи палчица. Ево, сакривеног у хладу и широком лишћу, милог ђурђевка, који тихо нија своје беле безгласне звончиће и мирисом ми шапуће да је чистота, макар и горка, ипак дивна ствар.

. %