Srpski književni glasnik

ве

БОЛНИЧАРКА. 263

Опет ваздухом покрет, опет сунце буди животе. Опет се у мојој души нешто буни. Опет ми пролеће обећава што неће дати, опет зове жеље које ће остати незадовољене. Опет се диже олуја и пенуше се и надолазе крваве реке мога живота, и притискују и преплављају срце. Ћути, срце! Довољно смо стари, да бисмо још смели бити будаласти. Довољно смо варани, да бисмо још могли веровати. Ћути, срце! Да будемо јунаци!

И срце је слушало разум и престајало да сања о љубави. Али тога пролећа, које ми је после оздрављења изгледало најдивније пролеће у животу, спопадали су ме неки нови, непознати снови. То нису биле маште, ни слике, ви визије; то је било нешто сасвим неразумљиво, нешто што би се, можда, могло назвати маштама осећања или сновима снова. По читаве сате тонула сам у то непојамно осећање, не осећајући време, не разумејући ништа, изгубивши чак и свест свога постојања. Ни мисао није остајала од мене; остајало је само осећање — јако, и нежно, и болно, и слатко, и нејасно.

Не знам чиме би се оно могло упоредити. Можда с неким чекањем нечега лепога, дотле невиђеног, нечега што не знамо шта ће бити. Нешто налик на оно узнемирење које те обузима пред каквом још неразвијеном скулптуром или пред завесом какве слике од које много чекам, или на оно нервозно узбуђење кад нестрпљиво сечеш листове нове књиге која ти је још непозната, али за коју је критика казала да је дивна; нешто налик на мирисни дах непознатог цвећа у ноћи, који изазива пријатна нагађања: нешто као нејасне, слатке успомене из детињства, у којима се буне недопричане бајке; као да осећаш присуство неке онемеле музике, која очајава и јеца и мучи се да проговори, или неке заспале по: езије, која не може да се разбуди; као неко море које се полагано гиба, али ти осећаш да може бити скоро страшне и дивне буре.

Нешто налик на све то и опет не то: нешто друго, силно и благо, од чега је пријатност ишла до бола и

36%