Srpski književni glasnik

|"

"=>, «

Сри 547

564 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

бол опет био пријатан. И мени се тада чинило да то дуси облећу и додирују моју душу, и да су се, раније дуго призивани, таленти сажалили и хоће да загледају у моју душу, и пробају да уђу, али, авај, не могу, јер је у њој сувише тесно: она је мала, обична душа. И шуштала су њихова крила и они су одлетали. И ја сам се будила и осећала да ми у грудима пуцају неке жице и да ми у глави хукће железница, а у ушима звони удаљено звонце. . ;

И не знам због чега сећала сам се тада једног дана из свога детињства. Било ми је десет година и била сам у гостима код стрица у селу. И први пут у животу ишла сам на косидбу. Како сам се осећала! Нада мном малом бескрајно небо, и око мене мале огромно, широко, мирно поље и редови посеченог цвећа и траве. Нечега ми је тада било жао. МИ купила сам нежне, плаве, мирисне, покошене сасе у кецељицу и односила их под брестић. И села. И док је озго на земљу падао потоп од сунчаних зракова и топлоте, и док је оздо покошено цвеће испуштало своју мирисну душу и поклањало је томе сунцу и топлом ваздуху, дотле сам ја, не разумевајући нишша п осећајући све, љубила и уз образ притискивала нежне, плаве сасе. ИМ хлело ми се да плачем или да певам како нисам умела. Али суза није било и жеља је остајала незадовољена, и осећање неразумљиво, баш као ово сад.

Раније, кад су ме јако бунила понека питања о животу, ја сам дуго лупала главу и мучила себе, док бих дошла до некаквих одговора; али ми се често дешавало да после наиђем у каквој књизи да се ти моји с муком нађени закључци сматрају за сасвим обичну ствар, или се двема речима, или каквом не важном напоменом, побијају као погрешни. И болела ме је тада сићушност разума. Тако сам и сад мислила да сви људи осећају или су осећали то велико нејасно, што сам ја осећала, али да зацело има интелигентних људи којима је то нејасно било јасно и разумљиво. М патила сам што не личим на