Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 065 њих. ИМ чинила ми се тада моја душа налик на неку мрачну собу, у којој можда има и лепих ствари, али нема светлости, да се могу видети. Требало би да неко споља отшкрине врата или да унесе свећу. Можда у њој и нема ничега особитог. Али ко знар Можда има баш и лепих ствари, вредних да буду виђене

Можда — то је једини резултат мога дугогодишњег проучавања себе и живота. А цео мој живот могао би се назвати Лушање или Сањање..

Сањање. Да ли да признам свег. . Упркос томе што сам била убеђена да ћу живот провести сама, упркос мојој преданости судби и упркос сваком разуму и логици, бивало је тренутака кад сам маштала — о једној малој, нежној ћерчици. Сви желе сина. Мене је било жао сироте, мале девојчице коју нико не жели и врло, врло сам је волела. Ја сам је замишљала како спава и слушала како дише. А кад би се она пробудила, насмешила и пружила ми ручице, онда би се десило нешто једин“ ствено: раскинула би се љуска моје душе и душа би се раширила у бескрај; и разбудила би се заспала поезија; и онемела музика би проговорила радосним клицањем; и старе недопричане бајке бивале би јасне и нудиле би своје речи саме, и сунчани зраци би их уплетали у песму, којој би мирис непознатог цвећа у ноћи, претварајући се у мелодију, давао нежне звуке. И орошена сузама и озрачена осмехом потекла би најлепша и најсветија песма, песма материнске љубави. И уз ту песму расла би моја мала, паметна, добра, лепа и срећна. Лепа и срећна» На то питање чари су падале. Та не, она би била налик на мене, и тако исто ни срећна, ни несрећна. ИМ ја бих обично тада протрљала чело и казала себи: „Стара лудо, никад се нећеш опаметити“. И после те увреде жао би ме било себе и ја бих некога, који никад не одговара, питала: „А зашто нам је природа дала да желимо оно што нам не да узмемо>“ ИМ сећала сам се тада приче о некој полуделој девојци, која је уображавала да има