Srpski književni glasnik

566 Српски Књижевни Гласник. дете и била у свом лудила срећна. После су је доктори излечили, али је остала нека стална туга.

Не треба се предавати маштама — кажу озбиљни, трезвени људи. Не треба, кажем и ја, па ипак, као пијаница који је свестан да алкохол убија, немам снаге да их се отресе. Ја нисам строга према другима, па нисам ни према себи; ја допуштам, ја опраштам себи своје маште. МИ правдам се: шта ће коме шкодити ако болничарка, док бслесници спавају, а она бди, просања мало у сутону болничкога мирисаг Она је на опрези. И само. викне ли ко „јао!“, она се трза, маште одлећу брзо, као уплашени лептирови, и она је опет на своме послу савесна и исправна.

Један мој далеки рођак, који је дуго лутао по свету и упропастио једно читаво имање, вратио се најзад у Београд, да ту болује и умре. Боловао је од туберкулозе у костима. Осим бабе, која га је неговала, и мене није имао никога, ко би га се чешће сећао. Девојке су сасвим заборавиле лепога, намођенога каваљера, „бонвивана“, како су га, ласкајући му, звали. Оне би се згрозиле кад би виделе шта је од њега остало, кад би виделе страшног, бедног, рањавог, остарелог младића, који је ипак био јунак у патњама. Мучан је био његов усамљенички живот, пун физичких болова, после бурног и — мислила сам — лепог живота у великом свету. Веровала сам да ћу га више занимати ја, него оно неколико старих простих жена, које су га обилазиле, и одлазила сам чешће и односила му цвеће и књиге, и читала и разговарала. Њему је то било пријатно. Некад је он говорио мени подругљиво: „Ево једне која зна да је ружна, а уображена је и сујетна више него оне које мисле да су лепотице“. Тада је то мене вређало, али сад сам налазила да је његово опажање било тачно. Он се радовао мојим посетама и отворено ми говорио да му је у садашњем животу једина пријатност разговор са мном.