Srpski književni glasnik

+ кР Ви Ј

БОЛНИЧАРКА. 567

Ја некоме могу да учиним пријатност ! И то једину, коју може имати! И почех одлазити сваког дана.

Страшан, страшан је био његов тадашњи живот, али кад ми се он једном исповеди, видех да је његов пређашњи живот био још ужаснији. Шта је њега побудило да ми се исповеди» Он није веровао ни у Бога, ни у исповести, па ипак ми рече: „Ако ми ти опростиш, лакше ћу умреги; чиниће ми се да су ми и све оне опростиле“. Оне — то су биле девојке које је на разне начине обмањивао, и туђе жене које је он у грех повукао. Ужасавала сам се. Такву прљавштину у животу ја никад нисам ни слутила, и ако сам мислила да познајем живот. Али он је био самртник и требало му је опростити. О, опростити — то је тако лако; то је и једино што сам ја могла. Поправиши није се могло ништа.

Умро је сиромах, тај мој рођак. Умро је спокојно, не жалећи живот. Свечано, мирно предао се одмору. Ја знам да сам ја ублажила и улепшала његове последње дане и да сам ја учинила да позна и осети, макари пред смрт, једну истинску, благу, добру радост живота — несебичну, чисту, братску, управо човечанску љубав. Пре но што је издахнуо, тражио је цвеће и моју руку. Последња реч му је била: „Хвала...“

Ја, можда, грешим кад мислим да сам узалуд живела.

Осим рођеног брата имам још једног, много млађег брата, који ми по сродству није ништа, али кога врло волим. Волим што сам га морала волети кад је био диван и што нисам могла престати да га волим кад већ више није био тако диван. Волим га и с тога што ми заједнички волимс једно дивно, дивно девојче. Природа ретко успе да створи нешто толико лепо у свима значењима речи „Лепо“. Кад би била свесна себе, природа би, мислим, стала да се диви, да се диви себи у томе детету. Њена физичка лепота је таква, да изазива неко осећање слично побожности. Њене густе, таласаве, тамно смеђе косе са бакарним одсјајима су тајанствене и пуне