Srpski književni glasnik

568 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

чудне лепоте, као јесења шума после сунчевог заласка. Њене очи су јулско, поноћно, дубоко, тавно небо, без месеца, али са свима звездама, са свом топлотом, хладовином и зрачном тамом летње поноћи, А поглед тих очију је мелем, утеха, одмор. Њен нос — ствар са тако прозаичним именом! — читаво је мало ремек-дело. Њена уста подсећају свежином на срце тек расечене црвене лубенице. А њени плавичасти зуби праве неку чудну, троугласту хармонију с плавим беоњачама њених очију. Боја њеног лица, то је румена роса што се пробија кроз зрачно небеско плаветнико и јутарње, млечне магле. Ход њен је нијање воденога цвећа, лако гибање, за које не знаш где почиње, ни кад престаје. Њен говор је музика. А из сваког њеног покрета и из сваке речи помаља се њена тако исто дивна душа, слободна и наивна, чиста, нежна душа девојчета, помаља се и блиста као бело цвеће на сунцу.

И с највећим поверењем и радошћу она је ишла на сусрет његовој љубави. И кад је срећа била на прагу, кад су заједнички родитељи пристали да им се деца вере, онда је њега спопало очајање и грижа савести и немар. И он је дошао к мени исповедио ми се, и са страхом питао ме да ли сме да узме срећу коју не заслужује, које није достојан. Сиромах дечак! Онако млад и поштен имао је и он ипак својих слабости и греха пре него што је њу заволео. Но његови греси били су тако мали, ништавни према гресима мога покојног рођака. С тога га ја утеших. Питао ме је шта да ради. Ја му одговорих, мало шалећи се и много озбиљно: „Да се ожениш њоме и да јој засад ништа не говориш, да не узнемираваш њено спокојство и радост и веру у тебе. Јер и ако ти ниси баш заслужио срећу да је добијеш, она је много мање заслужила несрећу да те изгуби, јер то би за њу била несрећа, пошто те воли. Али, видиш, кад анђео сиђе с неба, да усрећи једног „недостојног“, као што си ти, и од божанства постане твоја смртна жена, онда ћеш ти, можда, у срећи својој постати охол и наћи чак и по

е к