Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 569

коју ману код тога анђела и усудити се чак и неку при медбу и прекор да му управиш. Ја не верујем да ће она постати гора кад се уда за тебе, јер, драги мали, ти си по моме мишљењу, поред тога што не ваљаш, ипак бољи од свакога за кога би се она могла удати. Зато умири савест. Али ако ти се ипак деси некад у животу да ти се она учини таквом да би јој с правом могао што пребацити, ако ти се учини да је охладнела према теби, или ако твоје мушко, велико, себично срце почне мучити љубомора, и учини ти се оправдана та љубомора, — ти је онда узми за руку и кажи јој све своје грехе и све своје сумње. Исповеди се онда, место сада, и тражи да ти опрости. И она ће ти, буди сигуран, тада опростити, и још те волети“.

Ах, мој младић, како је изгледао! Као да сам сеу

Бога претворила, тако ме је захвално гледао. Људи сма- ·

трају за врло добре и дубоко паметне оне људе који им одобре оно што они страсно желе, а што се боје да узму. „Ти... ти си права... милосрдна сестра...“ — узбуђено ми рече само то, стежући ми радосно руку. Ја се насмејах: милосрдна сестра и болничарка — то је једно исто. |

Верени су. Гледајући њих, уверавам се да заиста има срећеу животу. Његове ми оче говоре: „Нисам заборавио што си ми казала“. А она се смеши на мене и гледа ме тако љупко, да готово заборављам да сам ружна.

Ето, тако сам ја живела досад. И тако сам позвала живот. И користила се лекцијама.

Видела сам да су се од живота отети тренутци среће плаћали животима. Некажњена срећа одвратних људи није изазивала код мене никад роптање; тој срећи нема се шта завидети. Туђа прљавштина ме је чистила. Виђала сам и да је срећа често краткога века. Људи су се на задобијену срећу и љубав, због које су толико дрхтали, навикавали брзо и она им је постојала, да не кажем досадна, али сасвим обична, као половна