Srpski književni glasnik

570 _Српски Књижевни Гласник. хаљина: они је више нису ценили, они више нису уживали у њој, они су јој просто употребљавали.

Искуство је утицало и ја сам се променила. Или сам остарела, или ме је болест победила7 Моје грешне мисли побегле су, повукле се, као змије пред мразем. Моја жеља за љубављу смирила се, као залеђена река. Моје маште узимају други правац; не подижу више обичног гмизавца међу небеска светила само стога што он има великодушну жељу да светли другима, нити разочарану девојку бацају у другу крајност: да се гуши у жељама за личном срећом и љубављу. Не, сад су ми маште паметније, па ипак су и оне маште само.

Замишљам, на пример, како ћу да напишем један мали роман, за који већ имам истинит догађај, и који ће критика много похвалити. Али брзо се освешћујем : ја знам да нећу умети да га напишем како желим. А желим _ да мој роман буде врло оригиналан. Само велики таленти могу писати како хоће, просто и необично, свеједно, они ће увек дати велике и корисне ствари; за све друге што пишу потребна је нова форма, извесна оригиналност, па да прођу и донесу колико толико задовољства. Ја то тако дубоко осећам. Фразе као „сунце сија“, „небо плаво и високо“, „на те речи крв ми се следила“ и друге такве фразе, толико су понављане, да мене већ једе, а одавно ми не кажу ништа и ако оне саме по себи ипак нешто кажу. Кажи ти, мој јуначе, то некако тако да ја осетим нешто налик на топлоту и светлост тога твога сунца, а овако ја се осећам тако обично и досадно, као да већ месецима седим у загушљивој соби. Измисли речи које ће ме подићи и разведрити толико да осетим то твоје небо. Нађи начина да ми охладиш крв у жилама, јер ја нећу да ти за мене осетиш, већ да ме натераш да ја осетим то што и ти, ако заиста вреди осетити то. Узмимо само опис природе. Он за мене није довољан кад песник само тачно изнесе шта је видео: ја хоћу да нам он да оно што је постало од тога што је видео и његовог песничког осе-