Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 574

ћања. Иначе он није песник; он је само сликар, и то много слабији од онога с палетом и бојама. Читаоцу није доста да му се чини само да види; он треба да осеши као да је видео. Ја умем да видим и способан сам да осетим, али ја не умем да спојим то двоје. И увек се јавља оно вечито сазнање да осећаши није моћи и да желеши значи немаши. Не, мој роман неће моћи ни мене да задовољи. Јер ја јасно осећам разлику између памети и талента — пошто сам паметна.

Зато сам остављала те маште и сањала о неком своме лепом животу, у топлим земљама крај мора, у сенкама палми, у топлим земљама у којима ћу сасвим излечити свој досадни катар. Лутала сам по невиђеној Италији и Африци и још даље, тамо по далеком, непознатом Истоку, где је Лоти живео и волео, и где је нашао толико лепоте и поезије, толико много да ју је могао целом свету поделити.

Па и те, не баш сувише нескромне, жеље нису се могле испунити из узрока које ће људи без великих дохотака лако погодити. Стога сам се враћала стварности и мислила како ћу сутра отићи у Топчидер, да уживам природу и мир. И гледаћу како сунчани зраци пропадају кроз лишће платана, како на њиховим белим стаблима шарају многобројне, дрхтаве пеге и како се заустављају на тлу и разилазе по песку. Слушаћу како трамваји један за другим долазе и одлазе. Гледаћу како млади замичу у пусте стазе и како се понеки стари господин шета. Слушаћу како се богата деца разговарају с гувернантом француски. Пићу тај бојама и свежином богати зрак, тај живот, то зеленило и ту тишину, пићу свом дубином својих начетих плућа.

Можда ћу ја кроз неколико година идеалисати о томе колико имам зимских чарапа и вунених грудњака. Можда. Но ја се не плашим тога доба, већ га спокојно чекам.

Уопште неко спокојство је овладало мноме. Неко осећање, као да старим, али не пријатно осећање, обу-