Srpski književni glasnik

576 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

него оне, због мога проклетог позива; остаје ми још годину-две највише.

Овоме великом научнику, овоме непогрешивом диагностичару који је о својој смрти говорио тако поуздано и мирно, није имало шта да се одговори сем празних речи. Руместан то одмах увиде и ућута мислећи у себи да је ова брига далеко озбиљнија од његове.

Бушеро настави, не обраћајући се Нуми, гледајући укочено у даљину, са оном неумитном везом у излагању мисли, коју професор стиче дугим предавањем:

— Зато што ми, лекари, не показујемо оно што осећамо, људи мисле да смо ми без осећања, да ми код болесника лечимо само његову болест, а не њега. То је велика заблуда!... Ја сам видео мога учитеља Дипитрена, који је баш важио као окорео човек, како горко плаче поред постеље једног сиротог дифтеритичног дечка који је шапћући говорио да му је жао умрети... Па оно језиво преклињање очајних матера, њихове дрхтаве руке које вас хватају за мишицу: „Моје дете! Спасите ми дете!“ Па очеви који се упињу да изгледају храбри, и говоре вам мушким гласом, док им се крупне сузе котрљају низ образе: „Ви ћете нам га избавити, јел те, докторер“ Узалуд се човек труди да огугла на све: ови очајни узвици парају вам срце; и зар је то за онога који већ пати од срца!.. Четрдесет година лечити свет, и сваког дана бити све узбудљивији, све напрегнутији... Моји су ме болесници убили. Ја умирем од туђих болова.

— Ја сам мислио да ви више не примате болеснике, докторе, рече министар узбуђено.

— (О, не, никад више, никога. Могао бих видети кога да падне овде преда мном, па се ипак не бих сагнуо ни да га погледам... Разумете, то најзад прелази сваку меру, потхрањивати своју болест туђим патњама. Ја хоћу да живим... Живот пре свега, он све.

Његово бледо лице подузимала је ватра од узбуђења; и његове танке, болешљиве ноздрве удисале су

уран Док 1