Srpski književni glasnik

582 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

— А ви, Нумаг

О, он! он мисли да остане још недељу-две, да настави лечење још мало, и да се користи самоћом у којој ће остати после њиховог одласка, да напише свој чу: вени говор. То ће изазвати читаву буру, о којој ће имати много да слушају у Паризу... Само, Ле Кеноа неће бити задовољан.

И одједном, спремна за пут, мада срећна што се враћа кући, што ће опет видети своје миле и драге, који су јој у даљини изгледали још дражи, јер је код ње машта обухватала чак и срце, Хортензија осети како је обузима туга што напушта овај лепи крај, сав овај хо телски свет, пријатеље од пре три недеље, које је заволела више него што је и сама мислила. О ви, нежна срца, како се радо отварате, како вас је лако задобити, и како вам после тешко пада да прекинете те нежне и невидљиве везе... Према њој су сви били тако добри и пажљиви; и у часу растанка, око њених кола се тискало пуно узбуђених лица и пружених руку.

Девојке су је љубиле: — Без вас више неће бити висело.

Обећавали су да пишу једно другом, измењивали су поклоне за успомену: миришљаве ковчежиће, седефске ножеве за сечење књига, са натписом: Арвијар — 1876, који се преливао као плава језерска вода. И док јој је Г. Ложерон спуштао у торбицу једно стакленце најбоље шартрезе, она је гледала горе, на прозору своје собе, планинку која је служила, како брише очи једним грубим, тамно-црвеним убрусом, и слушала један промукли глас који јој је шаптао на уво:

— Отпорне снаге, госпођице... само отпорне снаге...

То је био њен грудобољни пријатељ, који се био испео на осовину гледајући је опроштајним погледом, својим упалим, грозничавим очима, које су се ипак блистале од воље, самопоуздања, помало и од узбуђења. О, добри људи, добри људи...