Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 583

Хортензија није ништа говорила, из бојазни да се не заплаче.

— Збогом, збогом сви !

Министар, који је пратио даме до удаљене станице, седа према њима. Бич зафијуче, прапорци зазвече. Одједном, Хортензија повиче: „Мој сунцобран!“ Сад је ту био. Њих двадесеторо јури у хотел. „Сунцобран... сунцобран...“ У собиг Није. У салонуг Ни тамо. Врата лупају, цео се хотел претреса од дна до врха.

— Не тражите... Знам где је.

Хитро као увек, Хортензија скаче из кола и трчи у башту ка лесковој сеници, где је јутрос још додала неколико глава роману који се развијао у њеној малој, узрујаној глави. Сунцобран је био ту, пребачен преко клупе, као да је један део ње саме остао на овом омиљеном месту које је тако личио на њу. Колико слатких часова проведених у овом светло-зеленом куту, колико излива срца који су одлетели у зрак са пчелама и лептирима! Она се извесно неће никад више вратити овде; и та јој је мисао стезала срце, и није јој дала да се макне с места. Чак јој се и шкрипање љуљашке сада чинило пријатно.

— Језик за зубе! не дроби...

То је био глас Г-це Башелри, која је, беснећи што су је сви напустили због овог одласка, разговарала с мајком својим обичним језиком, мислећи да су саме.

Хортензија се сећала њеног, детињског умиљавања које је толико пута раздражило, и смејала се сама собом, враћајући се колима, кад на једној окуци испаде пред њу Бушеро. Она хтеде да се склони и да прође, али он је ухвати за руку и задржа.

— Дакле, остављате нас, кћери>2

— Да, господине...

Није знала шта да одговори, изненађена овим сусретом и збуњена што је Бушеро први пут ословљава. Он